Декларација независности и мит о хришћанству
Тхе Декларација независности је документ који су 1776. године написали оци оснивачи Сједињених Америчких Држава. Њиме је проглашена независност Сједињених Држава од Велике Британије и истакнуте основне вредности нације. То је важан документ у америчкој историји и често се сматра симболом слободе и демократије.
Један од најзанимљивијих аспеката Декларације о независности је Хришћански мит што се често повезује са тим. Овај мит каже да су сви оци оснивачи били побожни хришћани и да је Декларација о независности написана да промовише хришћанске вредности. Међутим, то није тачно. Док су неки од оснивача били хришћани, многи нису, а Декларација о независности уопште не помиње хришћанство.
Декларација о независности је важан документ у америчкој историји и често се сматра симболом слободе и демократије. Важно је запамтити да су очеви оснивачи били разнолика група појединаца са различитим веровањима и вредностима. Декларација о независности не промовише ниједну одређену религију и не треба је посматрати као документ који је искључиво заснован на хришћанству.
Многи су се залагали противодвајање цркве од државеуказивањем на Декларацију независности. Они сматрају да текст овог документа подржава став да су Сједињене Државе засноване на верским, ако не и хришћанским принципима, те да стога црква и држава морају остати испреплетене да би овај народ наставио како треба.
Секуларни документ
Постоји неколико недостатака у овом аргументу. Као прво, Декларација о независности није правни документ за овај народ. Ово значи да нема ауторитет над нашим законима, нашим законодавцима или нама самима. Не може се навести као преседан или као обавезујуће у судници. Сврха Декларације о независности била је да се изнесе морални аргумент за раскидање правних веза између колонија и Велике Британије; када је тај циљ постигнут, званична улога Декларације је завршена.
То, међутим, оставља отворену могућност да је документ изразио вољу истих људи који су писали Устав — дакле, даје сазнање о њиховој намери какву владу треба да имамо. Остављајући за сада по страни да ли та намера треба да нас обавезује или не, још увек постоје озбиљни недостаци које треба размотрити. Прво, сама религија се никада не помиње у Декларацији независности. Ово отежава аргументацију да би било која посебна верска начела требало да воде нашу садашњу владу.
Друго, оно мало што се помиње у Декларацији о независности једва је компатибилно са хришћанством, религијом коју већина људи има на уму када износи горњи аргумент. Декларација се односи на „Бога природе“, „Створитеља“ и „Божанску Промисао“. Све су то термини који се користе у врсти деизма који је био уобичајен међу многим одговорнима за америчку револуцију, као и међу филозофима на које су се ослањали. Томас Џеферсон, аутор Декларације о независности, и сам је био деиста који се противио многим традиционалним хришћанским доктринама, посебно веровањима о натприродном.
Једна уобичајена злоупотреба Декларације о независности је тврдња да она каже да наша права потичу од Бога и, стога, не постоје легитимна тумачења права у Уставу која би била супротна Богу. Први проблем је што се Декларација о независности односи на „Створитеља“, а не на хришћанског „Бога“ на кога се мисли када људи износе аргумент. Други проблем је што су „права“ поменута у Декларацији о независности „живот, слобода и тежња за срећом“ – ниједно од њих није „права“ о којима се говори у Уставу.
Коначно, Декларација о независности такође јасно ставља до знања да владе које је створило човечанство добијају своја овлашћења из сагласности оних којима владају, а не од било којих богова. Због тога се у Уставу не помињу никакви богови. Нема разлога да се мисли да постоји било шта нелегитимно у тумачењу било ког од права наведених у Уставу само зато што је у супротности са оним што неки људи мисле да би њихова концепција бога желела.
Све ово значи да аргументи против раздвајања цркве и државе који се ослањају на језик Декларације о независности пропадају. Прво, предметни документ нема правни ауторитет којим би се могао покренути правни случај. Друго, осећања изражена у њему не подржавају принцип да влада треба да буде вођена било којом специфичном религијом (попут хришћанства) или религијом „уопште“ (као да тако нешто уопште постоји).
