Да ли је Израел верска или секуларна држава?
Израел је сложена и вишеструка земља, а одговор на ово питање није једноставан. Израел је оба а религиозни и а секуларни држава. То је земља у којој се поштују и штите и верске и секуларне вредности.
Тхе јеврејска религија је званична државна религија и дубоко је усађена у културу и законе земље. Влада Израела признаје и подржава јеврејску религију и њене традиције, а такође обезбеђује средства за верске институције.
Истовремено, Израел је секуларна држава. То је демократија и има одвојеност цркве од државе. Влада не намеће верске законе својим грађанима и гарантује слободу вероисповести. Сви грађани, без обзира на верска уверења, једнаки су пред законом.
Израел је земља у којој се поштују и штите и верске и секуларне вредности. То је место где људи свих вера могу да живе у слози и миру. То је земља која је и верска и секуларна, и место је где се поштују и славе и верске и секуларне вредности.
Још од њеног настанка воде се расправе и неслагања о природи државеИзраел. Формално, то је секуларна демократија у којој је јудаизам привилегован; у стварности, многи ортодоксни Јевреји верују да Израел треба да буде теократска држава у којој је јудаизам врховни закон земље. Секуларни и ортодоксни Јевреји су у сукобу око будућности Израела и неизвесно је шта ће се догодити.
Ериц Силвер пише у издању од фебруара 1990Политицал Куартерли:
Проглашење независности Израела чини мало уступака Свемогућем. Реч „Бог“ се не појављује, иако се успутно спомиње поверење у „Стену Израелову“. Израел ће, декретима, бити јеврејска држава, али тај концепт нигде није дефинисан. Држава ће се, каже, „засновати на принципима слободе, правде и мира како су их замислили пророци Израела; подржаваће пуну друштвену и политичку једнакост свих својих грађана, без разлике вере, расе или пола; гарантоваће слободу вероисповести, савести, образовања и културе; чуваће Света места свих религија; и лојално ће подржавати принципе Повеље Уједињених нација“.
Сваки студент савременог Израела требало би да поново прочита проглас од 14. маја 1948, бар једном годишње. То је подсетник на секуларну визију очева оснивача. Израел је требало да буде модерна демократска држава, израз јеврејског национализма, а не јеврејске вере. Текст гласи као да је комитет за израду био више упознат са америчком и француском револуцијом него са замршеностима Талмуда. Израз „како су га замислили пророци Израела“ није ништа више од реторике. О коме су од пророка говорили? Одмах након клаузуле којом се проглашава „успостављање јеврејске државе у Палестини“, документ обећава да ће конститутивна скупштина сачинити устав „не касније од 1. октобра 1948. године“. Четрдесет и једну годину касније, народ Израела још увек чека, не само због оклевања узастопних влада да дефинишу (и тиме калцифицирају) јеврејство јеврејске државе.
Нажалост, ни конзервативни Ликуд ни либералне лабуристичке партије нису у стању да саме формирају владу — а свакако је не желе заједно. То значи да стварање владе захтева да удруже снаге са политичким партијама Харедима (ултра-ортодоксних Јевреја) које су усвојиле неоправдано религиозну визију Израела:
Хареди партије су аномалија. Они представљају гето друштво против којег се ционизам побунио пре једног века, уски, интровертни свет који се плаши иновација. У свом најекстремнијем случају они одбацују стварање јеврејске државе као чин светогрдне преузетности. Рабин Моше Хирш, портпарол секте Нетореи Карта у Јерусалиму, објаснио је: „Бог је дао свету земљу јеврејском народу под условом да поштује Његове заповести. Када је ова одредба прекршена, јеврејски народ је прогнан из земље. Талмуд нас учи да је Бог задужио јеврејску нацију да не убрзава своје искупљење силом све док не одлучи да врати јеврејску нацију у земљу и земљу јеврејском народу преко свог Месије.’
Нетореи Карта је доследан. Држи се ван изборне политике. Она подржава Палестинску ослободилачку организацију на принципу да је непријатељ мог непријатеља мој пријатељ. Али покушава да кроз специфичне, често насилне, кампање – против саобраћаја суботом, реклама за секси купаће костиме или археолошких ископавања – утисне свој бренд јудаизма грађанима Јерусалима.
Већина очигледно није тако екстремна, али је довољно екстремна да изазове стварне проблеме у израелској политици.
Менахем Фридман, професор социологије на Универзитету Бар-Илан и стручњак за феномен Хареди, закључио је: „Хареди друштво је засновано на одбацивању модерности и модерних вредности и на жељи да се изолује како би било заштићено од утицаја савремени свет.'
Мицха Оденхеимер је прошле године написао у Јерусалем Посту: 'Да би се схватило колико су харедими веома опасни изгледи за масовну асимилацију у савремено секуларно друштво, морамо се присјетити да сматрају да су посљедњих 100 година јеврејском народу задали два трагична ударца : Холокауст и масовни пребег некада ортодоксних Јевреја у источној Европи ка социјализму, секуларном ционизму или једноставном непоштовању.' [...]
„Религиозне странке не могу да преузму државу“, прокоментарисао је Гершон Вајлер, професор филозофије на Универзитету у Тел Авиву и аутор недавне књиге о јеврејској теократији, „али оно што ме брине је ерозија основне идеје нашег националног покрета, да ћемо изградити нацију одређујући сопствене законе, одређујући сопствене институције. Стављајући знак питања на легитимитет наших државних институција, они нам руше самопоуздање. У опасности смо да постанемо само још једна јеврејска заједница. Ако је то било све што смо желели, цена живота Јевреја и Арапа је превисока.’
Паралеле између ових ултра- православни Јевреји и америчка хришћанска десница су јаке. Обојица сматрају модерност трагедијом, и једни и други жале због губитка моћи и утицаја за своје религије, и једни и други би желели да трансформишу друштво тако што ће га вратити неколико стотина (или хиљада) година уназад и увести верски закон уместо грађанског закона, и једни и други одбацују права верских мањина, а и једни и други би ризиковали рат са другим народима у остваривању својих верских циљева.
Све ово је посебно проблематично у Израелу јер ће агенда и тактика ултра-православаца врло вероватно довести Израел у већу напетост и сукоб са суседним народима. Америчка подршка Израелу је често заснована на аргументу да је Израел једина слободна демократија на Блиском истоку (из неког разлога игноришући Турску) и да стога заслужује нашу подршку – али што више Харедими имају свој начин, то је Израел мање је слободна демократија. Хоће ли то довести до смањења америчке подршке?
Сумњам да је Харедим брига јер верују да је Бог на њиховој страни, па коме треба Америка? Нажалост, када искрено и жарко верујете да је Бог на вашој страни, мало је разлога да се суздржавате у свом домету и тактици. Бог ће вас спасити и Бог ће вам помоћи, тако да би то указивало на недостатак праве вере унепосегнути за највећим могућим циљевима. Такво прекомерно продужење ће сигурно довести до трагедије, али иронично, ови људи ће вероватно веровати данеуспехпродужити тако далеко довешће до трагедије јер ће Бог повући помоћ онима који немају довољно вере.
